Posebna izdanja Akademije nauka i umjetnosti BiH [knjiga 120

Dating > Posebna izdanja Akademije nauka i umjetnosti BiH [knjiga 120

Click here: ※ Posebna izdanja Akademije nauka i umjetnosti BiH [knjiga 120 ※ ♥ Posebna izdanja Akademije nauka i umjetnosti BiH [knjiga 120

Kultovi i religiozna vjerovanja u antici na području Peći Pejë na Kosovu Cults and religious beliefs in antiquity in the Pec Pejë area in Kosovo , 165-177. Save nije uticao na grb obnovljene Srbije, PKJIF, IV, Beograd 1924, 248-250.

A Jovan Divjak bi najradije sa svakim od njih otišao u pozorište, na koncert, razgovarao o pročitanoj knjizi… Kratak rezultat desetogodišnjeg rada: 200 stipendista Fondacije završilo je srednju školu, a četrdeset mladih ljudi već s fakultetskom diplomom oplemenjuju našu zajednicu. Balkanološki institut je trebalo da djeluje u nizu sekcija koje bi se bavile: starom istorijom s arheologijom, istorijom srednjeg vijeka i turskog perioda, balkanskim i drugim jezicima, balkanskom književno- sti, ekonomikom Balkana, sociologijom i demografijom, etnografijom i folklorom te geografijom Balkana. Izbor, prijevod i predgovor E. Fra Luku Markešića, kao istinskog humanistu, svi građani Sarajeva doživljavaju kao svog sugrađanina, uvijek prepoznatljivog, koji je i u najtežim trenucima za ovaj grad imao riječi ohrabrenja koje su ulijevale nadu da spas ipak postoji, ali da mu svi zajedno moramo težiti i graditi ga. Bronzene Tierfigürchen aus den japodischen Gräberfeldern von Prozor und Kompolje Brončane životinjske figurice sa japodskih nekropola iz Prozora i Kompolja , 79-87. Na prvom mestu onoga koji tako mudro i tako znalački organizuje našu savremenu državu.

Vukadinović, Srdjan: Društvena uslovljenost funkcionisanja crnogorskog jezika kao sociolingvističkoga slovenskog podsistema, Crnogorski PEN Centar i Dukljanska akademija nauka i umjetnosti, Podgorica, 2004, str. Na inicijativu Izvršnog komiteta Međunarodnog udruženja za proučavanje Jugoistočne Evrope — AIESEE u Sarajevu je 1976.

akademik Božidar Finka - Već je rečeno da su Bosanski Muslimani tretirani kao poseban i ravnopravan južnoslovenski narod sve do kraja narodnooslobodilačkog rata.

Marković Srpske naučne ustanove u službi deifikacije jugoslovenskog diktatora PRVI DEO: Broz kao počasni akademik Josip Broz 1892-1980 , tridesetpetogodišnji jugoslovenski diktator, završio je svoj život ovenčan brojnim naučnim priznanjima. Lista njegovih počasnih doktorata u Jugoslaviji i nesvrestanim zemljama je dvocifrena, dok su njegova počasna članstva u akademijama nauka obuhvatila sve akademije nauka jugoslovenskih republika i pokrajina. Neobično u svemu ovome jest to da je Broz završio jedino četiri razreda osnovne škole, u svom rodnom mestu, Kumrovcu. Prema njegovom poluzvaničnom biografu, Vladimiru Dedijeru, prvi razred nije uspeo da savlada iz prvog pokušaja, pa ga je pohađao dvaput. Ostala tri razreda završio je od od 1902. Time se završava njegovo formalno obrazovanje. Broz kao genijalni vojskovođa Koliko god da je bilo skromno Brozovo obrazovanje toliko je bila jaka njegova želja da se pokaže kao izuzetan pojedinac. Razume se da je za zadovoljenje jedne ovakve želje potrebna skupina poslušnika koja će joj izaći u susret. Prvo veliko priznanje Brozu stiglo je iz Srbije, nakon ulaska komunističkih snaga u Beograd. Ovo je unekoliko bilo neobično, ako se ima u vidu da je Srbija bila prilično ravnodušna prema NOP-u od kraja 1941, do sredine 1944. Stav Komunističke partije Jugoslavije prema srpskom narodu u Srbiji, kao i prema građanskim strankama u Srbiji, nazire se iz govora general-lajtnanta Milovana Đilasa povovom dvadeset sedme godišnjice Oktobarske revolucije, održanog 7. To se najjasnije ispoljava u Srbiji. I to zbog toga što je, usled slabog razvitka ustanka u Srbiji u toku 1942 i 1943 g. Njegovom zaslugom srpski narod ponovo se ovenčao slavom naroda-junaka. Na predlog Velike antifašističke narodno-oslobodilačke skupštine Srbije o d l u č u j e da se vrhovnom komandantu Narodno-oslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije, Maršalu Jugoslavije JOSIPU BROZU-TITU dodeli naziv narodnog heroja. Ipak, Broz se nije zadovoljavao samo ovakvom ulogom. On je veoma rano, samo dve godine nakon što je preuzeo vlast u Jugoslaviji, iskazao želju da bude obasut i naučnim priznanjima. Posebno mu je bilo stalo do toga da postane počasni akademik triju akademija nauka u Jugoslaviji. Počasni akademik JAZU, ili Broz kao obnovitelj hrvatske suverenosti Prva akademija nauka koja je primila Broza za svog počasnog člana bila je Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. Broz je postao njen počasni član 28. Svečanoj sednici JAZU prisustvovali su rukovodioci NR Hrvatske, predsednik Prezidijuma Sabora NR Hrvatske, Vladimir Nazor, predsednik Vlade NR Hrvatske, dr Vladimir Bakarić, i drugi funkcioneri. Prisutnima se najpre obratio predsednik JAZU, dr Andrija Štampar 1888-1958. Štampar je bio veoma cenjeni stručnjak za socijalnu medicinu sa svetskom reputacijom. On je istakao da se počasni doktorat Brozu dodeljuje u okviru osamdesetogodišnjice JAZU. To znači da je ovaj naš čovek iz naroda kome je kolevka stajala nedaleko od Zelenjaka, naše idilične dubrave na Sutli, gde je pesnik ispevao našu narodnu Himnu, da je on među našim političkim ličnostima, ideolozima i državnicima prvi koji je zaista ostvario misao hrvatskog suvereniteta i pretvorio ga u delo i svršen čin od međunarodnog značaja. Taj naš suverenitet prekinut je još u ranom srednjem veku, pre 800 godina... On je između naših političkih ličnosti prvi, koji je hrvatsku državnu nezavisnost i suverenitet proširio na sve krajeve u kojima naš narod živi i prvi u našoj istoriji koji je našoj domovini vratio sve njene otrgnute gradove, otoke i pokrajine, pre svega Dalmaciju sa Lastovom i najslavnijim gradom naše prošlosti Zadrom, zatim Kvarner sa Cresom, sa svim ostrvima i Rijekom i na kraju staru glagoljašku našu Istru, koja je na to ujedinjenje čekala vekovima... Maršal Tito delujući u okvriru Lenjinskog i Staljinskog pokreta pokazao nam je, sa čitavim nizom svojih saradnika šta znači praktična primena načela o Lenjinskom samoopredeljenju naroda kada se to načelo primenjuje doslovno socijalistički. Razumije se, tome je uglavnom bio kriv stari, truli društveni poredak... Tek danas sa padom starog društvenog poretka, pali su i okovi ustanova nauke, kao što su i akademije znanosti i umjetnosti. Tek u novom, socijalisičkom društvu, nauka dobija neograničene mogućnosti... Atmosfera straha u Srbiji Prva srpska naučna ustanova od nacionalnog značaja koja je primila Broza u svoje redove bila je Srpska akademija nauka. Ona je primila Broza u stanju velikog unutrašnjeg previranja, u atmosferi straha od poteza novih vlasti, pod pritiskom i ucenom da bira između saradnje i zabrane. U skladu sa sovjetskim modelom, nauka je morala da bude u funkciji socijalističkog društva. Kao drugo, Jugoslavija je verovatno bila najkomunizovaniji satelit u Istočnoj Evropi do vremena rascepa 1948. Naravno ovaj predlog nije usvojen. Na njega se posebno obrušio Moša Pijade. Kada je na naslovnoj strani Politike, 27. Tri nedelje ranije književnik Marko Ristić objavio je napis na naslovnoj strani Politike. Jer neuklonjeni izdajnik je kvasac budućeg izdajstva, a nekažnjeni zločinac podstrek za buduća zločinstva. Aleksandar Belić kao posrednik između dva poretka U okolnostima radikalne sovjetizacije i boljševizacije Srbije i Jugoslavije, i u atmosferi straha u kome su živeli pripadnici građanske klase, Aleksandar Belić 1880-1960 se pokazao kao prigodna ličnost da obavi pogodbu između novih totalitarnih vlasti i Srpske akademije nauka. Belić je imao čuvenje jednog od najuglednijih slavista svoga vremena. Pored toga bio je i otvoreni rusofil još iz vremena kada je studirao na universitetima u Odesi i Moskvi. Kao takav uživao je veliko poštovanje u carskoj Rusiji, a i kasnije u SSSR-u. Tokom Prvog svetskog rata držao je predavanja na Petrogradskom universitetu, a, 1947, je proglašen za počasnog profesora Moskovskog univerziteta. Do kraja svoje karijere izabran je za člana svih slovenskih akademija nauka, da bi 1952. Ukratko bila je reč o svetski poznatom naučniku. Nekoliko podataka iz Belićeve biografije mogli su da posluže komunističkim vlastima za njegov progon. On je između dva svetska rata bio član Kraljevog fonda iz čega se vidi da je bio blizak dvoru. Obavljao je i dužnost predsednika Državne komisije za Ruse izbeglice. Kao osvedočeni prijatelj ruskih emigranata morao je da bude sumnjiv novim vlastima. Međutim, njegovo rusofilstvo se odmah prenelo i na Sovjetski Savez što je javno iskazivao, pa nisu izostale ni simpatije Moskve prema njemu. Po komunističkoj tipologiji on je pripadao građanskoj, prevaziđenoj nauci, ali njegov ugled u SSSR-u, u uslovima sovjetizacije zemlje zaštitio ga je od progona. Ostala je još jedna činjenica iz njegove biografije koja mu je uvek visila kao Damoklov mač. To je bio njegov odnos prema uspostavljanju režima Milana Nedića. Belićevo ime našlo se na listi potpisnika antikomunističkog Apela srpskom narodu koji je obznanjen 13. Na skupu održanom tokom avgusta 1941, oko tri stotine beogradskih uglednih građana molilo je Nedića da se prihvati mesta predsednika srpske vlade. Belić je bio među njima i on se isticao u nagovaranju Nedića na ovaj korak. Izgleda da je Nedić upravo nakon Belićevih reči prihvatio da obrazuje novu vladu. Da je potpisivanje ovog Apela moglo da posluži kao dovoljan osnov da se neko od potpisnika pošalje u zatvor postalo je jasno tokom suđenja generalu Dragoljubu Mihailoviću, i grupi od još dvadeset i trojice optuženih, juna-jula 1946. Dok je Marković optužen i za antihrvatsko delovanje i za podršku JVO, Kumanudi je jedino optužen za potpisivanje Apela i učešće u konferenciji koja je predložila generala Nedića za predsednika marionetske vlade. Za ove optužbe Marković je dobio pet godina sa prinudnim radom, a Kumanudi je osuđen na zatvor od 18 meseci s prinudnim ratom, i na gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od dve godine, kao i na konfiskaciju celokupne imovine. Razume se da je istovetna optužnica koja je podignuta protiv Kumanudija mogla da se podigne i protiv Belića ako bi, u bilo kom trenutku, postao nepoželjan novim vlastima. Prema sećanjima njegovog sestrića, akademika Dimitrija Đorđevića, Belića su nakon oslobođenja posetili, u njegovom stanu, u Frankopanovoj ulici, visoki funkcioneri novog režima. Đorđević veruje da su ovi funkcioneri bili Đilas i Kardelj. Tako je počela saradnja Belića sa novim vlastima. Do ove posete moglo je da dođe već početkom novembra budući da je Beliću omogućeno da objavi prosovjetski članak na naslovnoj strani Politike 21. Na ovaj način, on je stavio rusofilstvo iznad ideologije. Ko god da je na vlasti u Moskvi, on je srpski prijatelj i srpski narod ga voli, pa bio to car ili Staljin. Svako skretanje sa ove politike srpski narod skupo plaća smatrao je Belić. Takvim stavom on je zaštitio sebe, a donekle i Akademiju. Komunistički ideolozi dozvolili su da Akademija nastavi sa radom, ali su i jasno iskazali želju da Srpska akademija nauka mora da se prilagodi novonastalim okolnostima. Akademiju je napao, tada vodeći partijski ideolog Milovan Đilas, a radikalno čišćenje akademije zahtevao je i partijski propagator na Filozofskom fakultetu, i komunistički funkcioner, profesor Dušan Nedeljković. Postavljalo se pitanje da li će novi režim uopšte dozvoliti da Akademija u dotadašnjem sastavu opstane. Belić, najduži predsednik u Akademijinoj istoriji 1937-1960 , shvatio je novu realnost i napravio je jednu vrstu dogovora sa novim vlastima. Bez obrazloženja u spisku akademika u Godišnjaku za 1945 nestalo je ime akademika Slobodana Jovanovića, člana Akademije društvenih nauka i Miloša Trivunca, člana Akademije filozofskih nauka. Pri tome Trivunac je u međuvremenu ili streljan, ili možda deportovan od strane NKVD-a u Sibir. Umesto njih na skupu Akademije od 2. Za dopisne članove izabrani su partijski ljubimci: Pavle Savić i Dušan Nedeljković. Upodobljavanje Akademije je zaokruženo izborom Moše Pijade za redovnog člana 1950, kao i izborom Edvarda Kardelja za redovnog člana, 22. Izbor Dušana Nedeljkovića 1899-1984 bio je posebno ponižavajući za Akademiju jer je upravo on tražio radikalno pročišćavanje Srpske akademije nauka od nepodobnih članova. Nedeljković je bio pripadnik partizanskog pokreta i KPJ od 1941, a nakon rata postao je predsednik Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Stekavši veliku vlast, a željan osvete, uspeo je da zagorča poslednje dane dopisnog člana Akademije, uglednog istraživača religije Veselina Čajkanovića 1946. Čajkanović je pokušao da se odbrani pozivanjem na dokumenta iz arhive Filozofskog fakulteta. Prema dostupnom svedočenju njegovog sina, Nikole Čajkanovića, sva dokumenta na koja se prof. Čajkanović pozvao nestala su iz arhive. Odmah po izbacivanju sa Fakulteta Čajkanović se razboleo i nakon četrnaest meseci umro. Zbog svega navedenog Nedeljkovićev izbor za dopisnog člana predstavlja jedan od najsumornijih trenutaka u istoriji Srpske akademije nauka. Pored toga za redovnog člana je izabran Siniša Stanković, tadašnji predsednik Narodne skupštine Narodne Republike Srbije. Po oslobođenju, krajem 1944, promenjen je naziv Akademije iz Srpska kraljevska akademija u Srpska akademija nauka, iako je Republika formalno uvedena tek godinu dana kasnije 29. Naredne godine 1945 uspostavljeno je stanje od pre rata. To znači da je Belić ponovo bio predsednik, a Jovan Radonić sekretar. Međutim, Radonić je podneo ostavku, 2. Za novog sekretara je izabran akademik Vojislav Mišković. Do novog sukoba struje koja je zastupala kompromis sa komunističkim vlastima sa strujom koja je zagovarala otpor došlo je 1947, prilikom izbora novih članova. Pošto Belićevi planovi nisu prošli, on je sa još 10 akademika i dopisnika podneo ostavku. Ovu grupu činili su: Aleksandar Belić, Veljko Petrović, Toma Rosandić, Petar Kolendić, Pavle Savić, Stefan Đelineo, Petar S. Jovanović, Dušan Nedeljković, Vojislav S. Radovanović, Ivo Andrić i Siniša Stanković. Od njih su šestorica bili redovni članovi. Trojica predratni Belić, Petrović i Andrić , a trojica tek izabrani za redovne članove, 2. U njihovoj predstavci upućenoj Srpskoj akademiji, 22. Međutim poslednji događaji u Akademiji to su demantovali. Oni su pokazali da među članovima Akademijinim nema slaganja u shvatanju naučnih kriterija i zadataka njenih; da se razilaze i u oceni odnosa među samim jugoslovenskim akademijama i donekle i samog stava koji se Akademija trudila i dosada da održi i koji je ona dužna održavati kao nacionalna ustanova kako prema svojim savremenim velikim naučnim zadacima tako i prema teško izvojevanim tekovinama narodne borbe za oslobođenje i ujedinjenje u F. Potpisnici ovog akta nisu se mogli sa ovim složiti zato stavljaju svoje položaje na raspolaganje upravi Srpske akademije nauka. Tri dana kasnije održan je skup celokupne Akademije koji je odbacio kolektivnu ostavku grupe od 11 potpisnika. Skupu celokupne Akademije prisustvovalo je 16 redovnih akademika: Uroš Predić, Paja Jovanović, Đorđe Jovanović, Bogdan Gavrilović, Živojin Đorđević, Jovan Radonić, Vladimir R. Petković, Nikola Saltikov, Dragutin Anastasijević, Milutin Milanković, Anton Bilimović, Filaret Granić, Petar Konjović, Toma Živanović, Ivan Đaja i Vojislav V. Ovaj častan otpor grupe od 16 akademika bio je ujedno i poslednja uspela odbrana od državnih nasrtaja na SAN. Kolendić, Paja Jovanović i P. Savić za vođenje Akedemijinih poslova. Akademija se podelila između nekoliko struja. Jedni su zastupali otpor, drugi predaju, treći kompromis. Uskoro nakog toga komunističke vlasti su izradile novi Zakon o Srpskoj akademiji nauka, 30. Ovim Zakonom vraćen je ceo sastav Akademije natrag, a Akademija je dobila nove zadatke. Odluku o tome donosi Skupština Akademije. Ovakvim mehanizmom prilikom izbora novih članova Komunistička partija je dobila mogućnost da značajno utiče na izbor novih akademika. Na čelu Ministarstva prosvete, u trenutku kada je ono odredilo odbor za sređivanje stanja u Akademiji, bila je Mitra Mitrović Đilas. Ona je najpre bila poverenik za prosvetu ASNOS-a, a zatim ministar prosvete u vladama Srbije od 9. To znači da je ona lično bila zadužena za sređivanje stanja u Akademiji. Kakvo je bilo njeno intimno mišljenje o tzv. Sa ovakvim stavovima nije bilo mnogo mesta za pregovore. Kompromis je bio najviše što se moglo postići. Belićeva apoteoza Broza u tri čina Odlučivši se za kompromis sa komunističkim vlastima Belić je morao da učini simbolički gest i prema vođi novog poretka, posebno nakon što je Jugoslavenska akademija u Zagrebu primila Broza za počasnog člana krajem 1947. Novi Zakon o Srpskoj akademiji otvorio je put ka počasnom članstvu Broza. Do kraja 1945, faktički su prestale sa delovanjem sve građanske političke stranke, ali su opozicione grupe bile aktivne i tokom 1946, što se svakako odražavalo i na previranja u Akademiji. Do početka 1947, postalo je kažnjivo baviti se opozicionom politikom, sudilo se čak i potencijalnim pripadnicima opozicije. Tako je, januara 1947, organizovano suđenje osmorici navodnih špijuna, među kojima je bio i Miša Trifunović, nekadašnji vođa Radikalne stranke. Nakon sloma građanske opozicije otpor protiv komunističkog totalitarnog poretka se nastavio kroz ustanove kulture. Zato je partija tokom 1947. U Srpskoj akademiji snaga novih vlasti pokazala se već prilikom izbora novih akademika tokom 1946, a naročito kada je došlo na red da se SAN zahvali Josipu Brozu. Drugi čin: Zasluge Broza za napredak Srpske akademije i njena zahvalnost Na skupu celokupne Akademije, 12. Predsednik Belić je održao govor u kome je naglasio da je budžet Akademije veoma veliki 82 miliona dinara. Na prvom mestu onoga koji tako mudro i tako znalački organizuje našu savremenu državu. On je i Akademiji odredio mesto u njoj, puno časti, ali i puno velike odgovornosti. On je, svojim državničkim sposobnostima, udanuo i našoj ustanovi nov duh koji ima da se kreće ka onom stvaralaštvu koje treba od naše zemlje da stvori uglednu kulturnu zemlju i pruži našem narodu dosada neviđenu korist. To je onaj isti narodni vođa koji je, na čelu Komunističke partije naše, pozvao narod u oslobodilačku tešku borbu, koja je, i pored svih ogromnih žrtava, dovela naš narod do pobede i slobode. On vodi i danas naš narod u borbu za kulturu i blagostanje njegovo, imajući tu da savlađuje na svakom koraku, za svakog drugog, možda nepremostive teškoće. Sem ljubavi i herojstva, tu je bilo potrebno i ogromno znanje i sposobnost za rešavanje mnogostrukih problema koji su na svakom koraku iskrsavali. Mislim da ćete se složiti sa mnom ako kažem da Akademija na početku svog novog života i rada treba da oda priznanje Maršalu Jugoslavije Josipu Brozu Titu koji je svojim državničkim i znalačkim radom to omogućio. Odaćemo mu tu počast ako mu ponudimo položaj prvog počasnog člana naše Akademije. Glasanja, međutim, nije bilo. Konačno, promocija prvog počasnog člana održana je 11. Neobična činjenica da jedan bravar postane počasni akademik, postaje još izuzetnija kada se zna da je diplomu počasnog člana primio ispod svoje sopstvene slike. Iznad stola, za kojim su sedeli članovi Pretsedništva Akademije, bile su istaknute slike maršala Tita, generalisimusa Staljina i Lenjina. Među prisutnima bili su najviši partijski i državni rukovodioci zemlje: članovi Politbiroa CK KPJ Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Moša Pijade i Blagoje Nešković, članovi CK KPJ, članovi Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ sa predsednikom dr Ivanom Ribarom na čelu, članovi Savezne vlade i Vlade NR Srbije, generali Jugoslovenske armije s general-pukovnikom Kočom Popovićem na čelu, predstavnici političkih organizacija. U njemu se navodi da je Broz ušao u pratnji Ivana Ribara, Milovana Đilasa, Aleksandra Rankovića, Petra Stambolića i Aleksandra Belića. Drug Tito se okrenuo prema prisutnima u dvorani i srdačnim osmehom i aplauzom zahvalio se na ovom toplom dočeku. Time je Akademiji dato na znanje da njoj treba da bude čast što uopšte može da računa na takvog počasnog akademika kao što je Broz. Štaviše, i Broz je smatrao za prirodno da uputi aplauz onima koji aplaudiraju njemu! Ali je nesumnjivo da je glavom maršal Tito dao pravac našem ustanku, da narodnooslobodilački rat, onako kako je od partizanske borbe prerastao u borbu organizovane vojske, pretstavlja krupan naučni rad njegov i tekovinu od velikog zamaha, koji po značaju svome prelaze preko granica naše zemlje. S druge strane, maršal Tito je, posle svršenog rata, u vreme mirne socijalističke izgradnje Jugoslavije, stvaralački razradio i dao na osnovu marksizma-lenjinizma analizu političke, društvene i ekonomske problematike koja je imala da posluži kao osnovica i svestrano rukovodstvo i za uspešnu izgradnju socijalizma u Jugoslaviji. Srpska akademija nauka, koja je i sama u središtu naučnog rada u našoj zemlji, zaustavila se pred tim značajnim činjenicama. Ona je, videći u tome tvoračkom radu krupne odlike maršala Tita, već na prvom koraku svoga novog života, 12 marta ove godine, - onako kao što su to činile i Jugoslovenska akademija znanosti i umjetnosti u Zagrebu i Slovenačka akademija znanosti u Ljubljani — jednoglasno izabrala za svog prvog počasnog člana maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita. Tim svojim izborom Srpska akademija nauka ponudila je drugu maršalu najuglednije i najvišom počasti ispunjeno mesto među svima svojim članovima. Srpska akademija nauka učinila je to sa udvojenim oduševljenjem zato što je i njen život i razvitak u novoj Jugoslaviji samo odblesak, samo deo opšteg poletnog razvitka koji je obeležen stvaranjem našeg novog državnog uređenja… Za ovaj preobražaj naše Akademije od neocenjivog značaja bio je naučni život u Sovjetskom Savezu i organizacija njegovih akademija, naročito Centralne akademije nauka SSSR u Moskvi. Rezultat svega toga i jeste nov zakon o Akademiji, od jula meseca 1947 godine. On nosi u sebe znake promišljenosti i dalokovidosti koji zajemčavaju Akademiji zaista brz i poletan razvitak u budućnosti. Narodna vlast pokazala je izvanredno poštovanje naučnih radnika i neobičnu širokogrudost u izvođenju svoje reforme. Pre svega njegovo lično stvaralaštvo, oličeno u celokupnom njegovom radu, u strukturi i vođenju oružanog ustanka i njegovu znalačkom razvijanju i daljem pretvaranju u regularnu armiju, u njegovom ličnom, neposrednom i mnogostrukom učešću u rukovodilačkom podizanju zemlje i snažnom tempu njegovu, s ve to zajedno jasno je uzdiglo Maršalove lične tvoračke odlike, i sjajne rezultate njegove primene. Zatim je dr Belić predao Josipu Brozu diplomu počasnog člana. Ja uzimam slobodu da vam na izboru, u ime svih akademika i svoje sopstveno, najsrdačnije čestitam. Živeo naš prvi počasni član! Na Belićev govor treba gledati kao na nužnost tadašnjeg vremena. Novi diktator tražio je ceremoniju koja će ga izdići na posebno mesto ne samo u državnim, već i u naučnim strukturama. Ostaje, ipak, jedan deo u Belićevom koji je potrebno pojasniti. To je posebna pohvala koju je odao procesu sovjetizacije Srpske akademije nauka. I pre ovog govora Belić je sa grupom akademika koji su bili bliski novim vlastima Siniša Stanković i Ivo Andrić aktivno učestvovao u radu Društva za kulturnu saradnju Srbija-SSSR. Ovo društvo imalo je za cilj da izvrši sovjetizaciju kulture u Jugoslaviji i ta tome je veoma delotvorno radilo do 1949. Nakon rezolucije Informbiroa 28. Do prvog zvaničnog udaljavanja od proklamovane sovjetizacije kulture došlo je sredinom decembra 1948, u govoru Edvarda Kardelja, u Slovenačkoj akademiji nauka. To znači da je proglašenje Josipa Broza za počasnog člana Akademije došlo upravo u vreme kada su činjeni poslednji uzaludni napori da se dokaže vernost Sovjetskom Savezu. Tako je Belić ostao do kraja zagovornik sovjetizacije srpske kulture sve dok partija nije promenila kurs krajem 1948, odnosno početkom 1949. Druga posebnost Belićevog govora sastoji se u tome da je dajući istorijski pregled rada Akademije, posebno istakao mogućnosti delovanja Akademije u novoj Jugoslaviji. Ispalo je da je Akademija procvetala tek onda kada je Komunistička partija Jugoslavije preuzela vlast u Srbiji i Jugoslaviji, dok je u svim ranijim razdobljima bila sputana od strane državnih vlasti. Imajući u vidu isključivost vremena u kome je govor saopšten i ovo Belićevo tumačenje izgleda razumljivo. Ipak, čini se da je, i u takvim okolnostima, predsednik SAN mogao i trebalo da zadrži i određenu distancu prema prema novim vlastima. Duboko sam svjestan toga da ovo visoko priznanje, kao i druga koja sam do danas dobio nisu i ne mogu biti rezultat samo mojih ličnih zasluga, jer ja smatram da su moje zasluge — zasluge Komunističke partije. Ali vaša odluka ujedno potvrđuje činjenicu da su ljudi od nauke u našoj zemlji ne samo shvatili već i odobrili duboke društvene promjene koje su izvršene u našoj zemlji, da oni odobravaju i put kojim se ide u socijalizam u našoj zemlji. Baš ova činjenica i jeste najveća nagrada i priznanje kako za mene tako i sve ostale drugove, koji služimo i služićemo vjerno našim narodima u cilju ostvarenja njihove sretnije budućnosti. S druge strane, Broz je i sam izneo najvažniju simboličku vrednost njegove promocije. Akademija je ovim činom zvanično prihvatila put u socijalizam. To je koštalo mnogo žrtava. Pripreme za revolucionarni preobražaj u našoj zemlji obilježene su krvlju i stradnjima najboljih sinova Jugoslavije. To je bilo i jasno upozorenje Akademiji. Razume se u novim uslovima i nauka mora da bude nova. On je odao priznanje naučnicima koji izgrađuju socijalizam. Sve novi i novi pronalasci olakšavaju teškoće na koje nailazimo kod dobavljanja raznih predmeta za elektrifikaciju i industrijalizaciju naše zemlje iz inostranstva. To dokazuje da je većina naših stručnjaka, naših naučnika ozbiljno shvatila svoj zadatak u novoj socijalističkoj Jugoslaviji. Oni koji doprinose elektrifikaciji i industrijalizaciji su dakle naučnici. To je bila glavna nit Brozovog govora. Nepotrebno je reći da je Brozov govor pozdravljen dugotrajnim aplauzom. Upadaju u oči neke bitne razlike u govorima Broza u JAZU i SAN. U govoru u Zagrebu nigde se ne pominje Komunistièka partija Jugoslavije, dok u govoru u Beogradu ona maltene postaje kolektivni počasni član zajedno sa Brozom. Najupadljivija razlika ipak je u tome što se predsednik JAZU zahvaljuje Brozu na obnovljenoj hrvatskoj državnosti, na tome da je on prvi državnik koji je Hrvatskoj vratio sva njena ostrva i gradove. Belić je jedino mogao da mu se zahvali na novčanim sredstvima koje je država dodelila Akademiji. Beograd je sve do 1947. Sada je trebalo pokazati ne samo Brozovim, već i Belićevim govorom da je došao potpuni kraj starom poretku. Kada nekadašnji čelnik Srpske kraljevske akademije slavi maršala i dodeljuje mu počasno članstvo, to onda znači da je simbolički stari poredak mrtav, i da svaki otpor novom poretku postaje besmislen. Tako je Belić neovlašćeno položio zakletvu odanosti Brozu u ime svih članova Akademije. Izbacivanjem Slobodana Jovanovića, predratnog predsednika Srpske kraljevske akademije i predsednika Jugoslovenske emigrantske vlade, sa spiska članova SAN, zaokružena je simbolička smrt starog poretka. S druge strane, Brozovo ime navođeno je kao prvo na listi članova SAN od Godišnjaka za 1948, pa sve do Godišnjaka za 1980, tj. Od tada se njegovo ime nalazilo kao prvo na listi preminulih članova Akademije. Akademiji služi na čast što je Jovanović diskretno vraćen na listu preminulih članova Akademije još za Brozovog života. Tako se u Godišnjaku za 1971. Tokom pedesetih režim je bio još uvek osvetoljubiv, pa je Akademija morala da prećuti smrt svoga bišeg predsednika i uglednog člana, i Godišnjak za 1958. Broz je veoma držao do svog počasnog članstva u SAN. U leksikonu Ko je ko? U prvom odeljku, odmah iza državnih zvanja, sledi podatak o tome da je on počasni član Srpske akademije nauke, Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti i Slovenske akademije znanosti i umetnosti, kao i da je počasni doktor Rangunskog univerziteta. Do narednog izdanja leksikona Ko je ko? Tekst je preuzet, u skraćenoj verziji, iz časopisa Hereticus , vol III 2005 , No. Autor je saradnik Instituta za evropske studije i docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Borza Tita 1, Mladost, Zagreb 1980, str. Filis Oti, autorka najutoritativnije biografije Josipa Beroza ne engleskom, navodi da je Broz napustio školu 1904, iz čega bi proizilazilo da je završio ukupno tri razreda osnovne škole. A Biography Harmondsworth and New York: Penguin Books, 1980 , str. Govor je naveden ekavizovano u Politici. Friedrich and Zbigniew K. Brzezinski, Totalitarian Dictatorship and Autocracy Cambridge, MA: Harvard University Press, 1965 , str. Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Stran ački pluralizam ili monizam. Obnova i zatiranje posleratne opozicije, Privredno pravni priručnik, Beograd 1990, str. Ivan Janković, Smrt u prisustvu vlasti. Smrtna kazna u Jugoslaviji i svetu, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, Beograd 1985, str. Tek otvaranjem arhiva Ozne moći će eventualno da se utvrdi broj ubijenih građana u crvenom teroru u Beogradu, i u drugim gradovima Srbije, jer je utvrđeno da je Ozna pravila spiskove lica koja treba da se streljaju. Biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima, Sedma sila, Beograd 1957, str. Ko je ko u Jugoslaviji , Jugoslovenski godišnjak, Beograd, Nova Evropa, Zagreb 1928, str. Pored Belića Apel su potpisali i sledeći članovi SKA: Jovan Radonjić, Veljko Petrović, Đoka Jovanović, Miloš Trivunac, Toma Živanović, Milutin Milanković i Ivan Đaja. Uoči i za vreme Drugog svetskog rata, Iskra, Mihen 1978, str. Nenezić, Masoni u Jugoslaviji 1764-1980 , Narodna knjiga, Beograd 1984, str. Izdajnik i ratni zločinac Draža Mihailović pred sudom. Stenografske beleške i dokumenta sa suđenja Dragoljubu-Draži Mihailoviću , Savez udruženja novinara FNRJ, Beograd 1946, str. Dimitrije Đorđević, Ožiljci i opomene , druga knjiga, BIGZ, Beograd 1995, str. Miluš Trivunac bio je istaknuti srpski germanista. Nakratko je vršio dužnost ministra prosvete, 1941, u marionetskoj vladi đenerala Milana Nedića. U svakom slučaju Trivunac nije nikada viđen nakon novembra 1944, a ostaje sumnja da ga je deportovao NKVD zbog njegovog bavljenja sovjetskim zločinima u Katinskoj šumi. Dimitrije Đorđević, Ožiljci i opomene , treća knjiga , Srpska knjižena zadruga, Beograd 2000, str. Dimitrije Đorđević, Ožiljci i opomene , druga knjiga, BIGZ, Beograd 1995, str. Popović, Dokumenti iz istorije Jugoslavije , tom II, Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iz Drugog svetskog rata , Arhiv Jugoslavije, Beograd 1998, str. Svedočenje Nikole Čajkanovića dato je u dokumentarnoj seriji Crveno doba: Crveno doba. Integralna verzija, Veće za demokratske promene u Srbiji, MGA, Skyline Studio, DVD video, 2004, druga epizoda, 46-48 minuta. Petrović i Andrić su zbog izbijanja Drugog svetskog rata promovisani u redovne akademike tek januara 1946. LIII za 1946, Srpska akademija nauka, Beograd 1947, str. Ljubodrag Dimić, Agitrprop kultura. Agitropovska faza kulturne politike u Srbiji 1945-1952, Rad, Beograd 1988, str. LIII za 1946 , str. Dimitrije Đorđević, Ožiljci i opomene III, Srpska knjižena zadruga, Beograd 2000, str. LIV za 1947, Srpska akademija nauka, Beograd 1948, str. Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Stran ački pluralizam ili monizam , str. LIV za 1947, Srpska akademija nauka, Beograd 1948, str. V ojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Stran ački pluralizam ili monizam , str. Ivo Andrić je izabran za dopisnog člana SKA 1926, a za redovnog 16. Veljko Petrović je izabran za dopisnog člana 1925, a za redovnog 17. LII za 1945, Naučna knjiga, Beograd 1946, str. LIV za 1947, Srpska akademija nauka, Beograd 1948, str. Borba , subota, 12. Belić je za ovo društvo održao predavanje «Kulturni život u SSSR-u», a Andrić je održao predavanje pod sličnim naslovom «Iz kulturnog života SSSR-a ». Pored toga Andrić je bio i predsednik Društva za kulturnu saradnju BiH-SSSR osnovanog 3. Ljubodrag Dimić, Agitprop kultura, str. LXXVIII za 1971, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 1973, str. Ko je ko u Jugoslaviji? Biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima, Sedma sila, Beograd 1957, str. Ko je ko u Jugoslaviji? Srpska akademija nauka - SAN promenila je, 1960, naziv u Srpsku akademiju nauka i umetnosti — SANU. Povodom teksta Slobodana Markoviæa èitatelja Mirka Karguljca, Brazil.